Бранислав Станковић је рођен 1967. у Шапцу. Дипломирао је историју на Филозофском факултету у Београду. Од 2001. до 2004. руководио је етно-парком Совљак у Мачви. Од 2005. до 2014. био је директор Народног музеја у Шапцу. Аутор је неколико књига (Мачва у Другом српском устанку, Срби у Другом светском рату, Суфферинг оф Шабац анд Мачва ин тхе Греат wар, Звонари слободе, Изгубљено наслеђе – дубровачки Срби, Слика једног краја), монографије Невиђени Београд у објективу Ристе Марјановића, као и критичког издања мемоарске грађе Повлачење из Србије Луја Л. Томсона и Дневника Ружице Војић.

Поред тога, аутор је и шеснаест изложби, као што су: Јанко Веселиновић – живот и дело (поводом сто година од пишчеве смрти), Немачки антисемитски плакат у Србији 1941–1945, Мали велики Париз (о утицају француске културе на друштвени живот Шапца од почетка XИX века до почетка Другог светског рата), Немојте нас заборавити, Српски санитет 1914–1918, Звонари слободе – Михаило Пупин и Свети владика Николај, О једној младости итд. Поводом обележавања стогодишњице завршетка Великог рата, у Паризу 2018. представио је пројекат Немојте нас заборавити.

Руководилац је пројекта Музеј шабачких Јевреја.
Добитник је награде Михаило Валтровић.